Posle opisivanja pojedinačnih pozicija u napadu, pitanje iz naslova deluje sasvim logično, ali odgovor na isto- ni malo nije jednostavan. Pre svega, mora se naglasiti vrlo važna činjenica, a to je da se dobar napad ne može napraviti bez određenih uslova, ali i bez i drugih delova ekipe (odbrana, specijalni timovi). Iako smo (u ovoj temi) prevashodno obrađivali napad kao deo ekipe, mora se naglasiti da ekipa napreduje kroz sve segmente igre i da samo napredovanje napada nije moguće, a nije ni poželjno. Istina koju i vrapci znaju, je da uspeh cele ekipe (osvajanje šampionata) uglavnom zavisi od odbrane, ali da je napad taj koji privlači gledaoce na stadion... Ipak, napredovanje odbrane i specijalnih timova ću ostaviti nekom drugom da se pozabavi tim problemom, ja ću pokušati da sumiram neka svoja zapažanja u vezi napada (a vi pokušajte da zamislite da se napredovanje drugih delova ekipe podrazumeva samo po sebi).

Prvo što bih pomenuo kao uslov da bi se napravio dobar napad su skauti- ljudi zaduženi da obilaze druge ekipe, da gledaju njihove treninge i utakmice, da pronalaze nove talente i da ih predstavljaju upravama klubova. Naravno, njihov posao ni malo nije lak, jer treba obratiti pažnju na mnogo igrača, izabrati pravog (ili prave), kako po načinu igre, tako i po ponašanju na terenu, a često i van njega.

Sledeći uslov je motivacija već odabranih igrača i eliminacija svih onih koji nisu "pravi" sportisti, jer između pravih i onih koji to samo žele da budu je velika razlika. Pravi sportisti će i pre, za vreme i posle treninga biti pravi, a ovi drugi...e, to već zavisi od samog igrača. Pravi sportista nikada neće kasniti na trening (ali ako i dođe do toga, to neće biti iz nekog neopravdanog razloga), na samom treningu će se ponašati kao da je na utakmici i u svakoj vežbi će davati sto posto sebe i biće spreman da uči iako zadato možda i već zna (nema perfekcije, ali se uvek teži tome). Čak i kada je povređen, biće na treningu, jer mnoge stvari (iako ne može da odradi) može da gleda i tako uči. Mora da poštuje trenere kao i druge igrače, da ne komentariše ni jednu odluku trenera, a da saigračima pomaže jer je ovo timski sport, a interes ekipe je iznad svačijeg pojedinačnog interesa.



Motivacija u USA nikada nije bila neki poseban problem. Fudbalom se obično bave siromašni slojevi stanovništva (mislim na igrače), kojima je jasno da prestižne škole mnogo koštaju i da oni nisu u mogućnosti da ih priušte sebi. Jedan od lakših načina da se ipak stigne do diploma je upravo preko fudbala, odnosno njegovim treniranjem i igranjem u lokalnim timovima. Skauti cenjenih škola obilaze te timove i skupljaju igrače od kojih misle da mogu biti korisni za ekipu. Naravno, to omogućava da i ti isti siromašni igrači, igranjem dobiju stipendiju i neku novu šansu u životu. Isti princip se primenjuje i pri koledžima, ali i kasnije u NFL-u.
I, naravno, kada imate takvu mogućnost (da igrom sebi obezbedite školovanje, a diplomom i bolju egzistenciju) motiv sam po sebi više nije problem, naprotiv- to je zamajac koji pokreće igrača da se pokaže i dokaže u najboljem izdanju.

U Evropi (gde se ovim sportom igrači bave isključivo iz ljubavi) taj motiv mora biti sama ljubav prema sportu i spremnost na samoodricanje i to na vrlo visokom nivou. Naravno, na treneru je da odluči da li je određen igrač samo trenutno u emotivnoj krizi (iz bilo kog razloga), da pokuša da ga "vrati u normalu" ili je motivacija toliko opala da je bolje da igrač prestane da trenira, nego samo da smeta ili da unosi defitizam u samu ekipu.

Da bih ovo malo bolje predstavio, ukratko ću vam ispričati jedan slučaj iz ekipe koju sam vodio...



Na jednom od treninga QB je počeo da se ponaša onako kako to ne priliči jednom "vođi" ekipe (napada). Moja reakcija na njegovo ponašanje je bila takva što sam kaznio ceo napad dodatnim vežbama bez obzira što drugi igrači nisu bili krivi. Jednostavno, hteo sam da svima dam poruku da su TIM i da kao tim treba da prolaze isto i kada je dobro i kada je loše. Naravno, ni jedan igrač nije ni pomislio da bilo šta kaže povodom te kazne, a ja sam shvatio da su oni vrlo povezani i da su spremni da istrpe u interesu ekipe. Međutim, već na sledećem treningu isti igrač se ne presvlači kao i ostali, jer umesto na trening- on mora da ode na žurku...!
Dakle, na predhodnom treningu sam shvatio da ostatak ekipe ima sportskog duha i da će izdržati mnogo toga (što znači da je dovoljno motivisan), ali da QB-u uopšte nije stalo do te ekipe, jer umesto da im bude zahvalan na izdržanoj kazni, on im je najgrublje okrenuo leđa, odnosno indirektno dokazao da ga nije briga za njih. To je već bila "kap koja je prelila čašu" i ja sam mu rekao da (ako sada ode) više ne mora da se vraća...Na žalost, na poziciju QB-a sam uskoro morao da stavim RB-a (iako on nije ni blizu bio po kvalitetu za to mesto), ali istu stvar shvatila je i ekipa i svi su to prihvatili bez ikakvih rezervi ili komentara. Iako je to bilo pred gotovo sam početak sezone, iako smo svi shvatili da će nam sada biti mnooogo teže, nikome od igrača nije palo na pamet da ne odrađuje svoj deo posla koliko god je mogao i znao.

Ali, da se ne udaljavamo mnogo od teme...još jedan bitan faktor su sami uslovi za trening. Mislim da ovo ne moram posebno da objašnjavam...morate da imate gde ćete trenirati i sa čim ćete trenirati. Bez adekvatne opreme, prostora i želje rukovodstva tima da se ti uslovi što brže obezbede i da se samo poboljšavaju (gotovo iz treninga u trening), sve ostalo pada u vodu...



Sledeći (ali i ne manje bitan uslov) su i treneri, kako po broju, tako i po kvalitetu. Svaka pozicija u napadu MORA da ima svog trenera (pozicionog trenera), i trenera koji će "komandovati" napadom (OC). Oni, pre svega, moraju da budu tim i da se ispomažu u svakoj situaciji bilo na treningu, bilo na utakmici. Naravno, pored stručnosti koje trenutno imaju, moraju i oni da budu spremni za dalju edukaciju i da ne samo pohađaju seminare, već i da sami rade na svojoj edukaciji. Ne treba biti preterano pametan, ali ako treneri ne mogu da odgovore adekvatno (znanjem) na pitanja koja igrači postavljaju- ne treba da se bave tim poslom! Ovde mislim ne samo na pravilno izvođenje određenih vežbi (ne treba naglašavati da nepravilno izvedena vežba nanosi ogromnu štetu onome ko je uči), već i na bezbednost onih koji je izvode. Trener MORA da zna da je zdravlje njegovih igrača u njegovim rukama, a povrede znaju da budu vrlo teške (trajni ivaliditet), a ne često i smrtne, pa je oprez i pažnja- OBAVEZA! Jednostavno, ne smete dozvoliti da kažete sebi (ili možda roditeljima povređenog igrača)...desilo se...! To nema opravdanja!!!

Isto tako, kao trener morate da "dišete" za ekipu, ali i oni za vas...Druženje van terena se podrazumeva kao sasvim normano stvar, ali isto tako morate igračima i ostaviti "mesta" za privatan život, jer i oni su ipak- ljudi!

Za vreme sezone, skauti koji posmatraju igru vaših budućih protivnika, takođe su bitna karika u timu. Pomoću njihovih zapažanja vi ćete se lakše prilagoditi protiviku i možete lakše da određujete taktiku prema njima. Iako je napad taj koji (uglavnom) određuje tok svake akcije, dobrim skautingom protivnika, mnogo lakše ćete određivati akcije koje ćete pozivati, jer sigurno nećete pozivati one koje ne možete dobro i sigurno izvesti. Na to se, naravno, nadovezuje i maštovitost vašeg OC-a ili HC-a (u zavisnosti ko je pravio plej- buk). Gledajući ilustrativno, utakmica je u mnogome slična partiji šaha gde su treneri šahisti, a igrači- figure. Baš zbog toga fizička spremnost i jačina vaših igrača ne mora da bude pravilo za vaš uspeh (odnosno vaše ekipe), neki put maštovitost i pravilna procena mogućnosti vaših igrača (i njena potpuna iskorišćenost) može dati velikih rezultata.

Na kraju, ne podcenjujte, ali i ne precenjujte ni jednog protivnika. U svaku utakmicu "ulazite" sa željom da pobedite i da igrate svoju igru do kraja. Koristite "milosrdno pravilo" uvek jer ako protivniku danas ide loše, možda će sutra baš vama tako biti. Kako njemu sada (kada gubi) nije potrebno da ga "punite" bez razloga (samo radi poentiranja), tako će i vama to isto nepotrebno biti kada budete vi gubili. Protivnika smatrajte protivnikom samo na terenu, a prijateljstva gradite kada god to možete. Sudije i druge zvaničnike utakmice poštujte tako što ćete se uzdržati od bilo kakvih komentara, jer je HC taj koji sa njima razgovara. Sporne situacije ima ko da reši iz uprave, igrači i treneri (a da to nisu HC ili koordinatori), treba da se usresrede na sledeću akciju, jer je prošla- već prošlost...


Autor: Dragan Đakiv