Bil Beličik - najbolji trener današnjice - deo 1

Prelomna tačka

Rani Novembar 1995., stadion u Klivlendu…

Hladno je, sneg provejava u pustom Klivlendu, pustom jer igraju Braunsi - ko nije na stadionu sigurno je u lokalnom pabu ili kod kuce gleda utakmicu. Tim bogate istorije već davno čeka da se vrati na staze stare slave. Nada se pojavila kada je 1991. godine za trenera potpisan mladi defanzivni guru, čovek iz Ohaja (iako je zbog prirode posla svog oca rođen u Tenesiju), vunder kind NFLa, Bil Beličik. Trebalo je da uz talanetovanog kvoterbeka Kosara i nekolicinu Pro Bowl igrača koji su nosili Klivlend Braunse tokom 80ih, bude onaj teg na vagi koji će da pretegne na stranu Braunsa, kako bi ponovo postali sila AFCa. Međutim, teg je bio suviše težak da bi vaga izdržala...
Hladno je u Klivlendu, hladno je i u srcima navijača Braunsa, najžešćih u NFLu, ali je atmosfera na stadionu, popularnom Dowg Pound-u vrela i to ne zato što tim pobedjuje. Stadion se ori pokličima „Bile odlazi, Bile odlazi“, dok večito zamišljeni i namršteni guru gleda na semafor, koji pokazuje još jedan poražavajući rezultat za njegov tim. Iz glave pokušava da izbaci i to što je vlasnik tima Art Model objavio da na kraju sezone tim seli u Baltimor, i to što je u sebi već doneo odluku da na kraju sezone napusti Klivlend...

Vratićemo se u prošlost, vreme pre Drugog svetskog rata, vreme u kome je Stiv Beličik, Bilov otac, još bio samo talentovani fulbek. Iako brz i snažan, čak i potencijal da zaigra u profesionalcima, Stiv je pre svega bio pametan momak. Zahvaljujući svojim nogama, završio je koledz, o kome su njegovi roditelji, kao i braća mogli samo da sanjaju, sada je bio rešen da pomoću glave uspe u životu i svojoj profesiji. Stiv je bio fudbalski inteligentan, dobar trener i odličan skaut, jedan od najboljih u zemlji, a svoje nesebično znanje prenosio je i na sina Bila, koji je već od svoje pete godine pratio oca po utakmicama. Stiv je dugo vremena radio za Mornaricu, kao pomoćni trener fudbalskog tima. U tom okruženju, krutom, vojničkom, rastao je i mlađani Bil, željan da čim se škola završi istrči na fudbalski teren.
Bil Beličik je pohađao dva koledža, Andover i Veslijan, oba sa trećerazrednim fudbalskim timovima. Međutim, čak ni tamo mladić nije briljirao na poziciji centra, jer nije imao ni građu, a ni brzinu za vrhunske domete. Odmah po završetku školovanja rešio je da se posveti trenerskom poslu, i to u NFLu, najboljoj ligi na svetu. Zahvaljujući vezama svog oca i čistom talentu, koji je još tada bio očigledan, Bil je sa dvadeset četiri godine počeo da radi za Baltimor Koltse, kao pomoćni skaut. Put ga je vodio preko Detroita i Denvera, da bi konačno stigao na mesto svog budućeg uspeha, Njujork.

U Njujorku će prvi put sarađivati sa Bilom Parselsom, sa kojim će imati isprepletan profesionalni put dugi niz godina. Džajantsi su 1979. godine kada su Parsels i Beličik došli da budu pomoćnici novom treneru Reju Perkinsu bili užasna ekipa. Ti isti Džajantsi su nekada davno stvarali istoriju lige, a tokom 70ih su bili uglavnom lak plen za rivale – dakle, pravi izazov za „dva Bila“, kako su ih mediji vrlo brzo prozvali.
1983. Perkins napušta ekipu, Parsels postaje glavni trener, a Beličik naredne sezone defanzivni koordinator. Epilog – dva osvojena Superboula, prvi 1986., drugi 1990. Dva Bila su imala priliku da treniraju sjajnu odbranu, u kojoj se isticao fenomenalni Lorens Tejlor, verovatno najbolji defanzivni igrač ikada. Ipak, malo ljudi je znalo da dva vrhunska trenera ne gaje naročito prijateljstvo. Bili su potpuno različitih karaktera, Parsels je voleo medije, priliku da se pokaže, bio je glasan u svojim nastupima, odličan psiholog, vrhunski motivator i moglo bi se reći trener-prijatelj sa igračima. Beličik je spram svog starijeg kolege delovao stidljivo, nikad nije voleo novinare i konferencije za medije, oblačio se jednostavno, bio tih i povučen, igračima se nametao isključivo svojim fudbalskim znanjem. Ekscentrik, kao što je Parsels, voleo je da drži sve konce u svojim rukama, pa je često žestoko negodovao na Beličikove odluke, kritikujući ga i pred igračima, iako se na kraju ispostavljalo da je mlađi Bil donosio prave odluke u pravo vreme.

Rastanak je bio neminovan, a sjajna prilika se ukazala 1991., kada je Beličik pozvan da trenira Klivlend Braunse. Vlasnik tima Art Model, svojevremeno poznat po sukobu sa čuvenim Polom Braunom, po kome je tim iz Ohaja dobio ime, voleo je da ima trenera pod sobom, smatrao je da je Bil Beličik idealan čovek za njega – mlad, perspektivan trener, koji radi svoj posao i ne meša se mnogo u oni što se dešava van terena. U Klivlendu je Bil imao malo udela u formiranju tima, izboru igrača i emotivnim istupima Modela i zvezde tima, Bernija Kosara, kvoterbeka, koji je dolazio često u sukobe sa trenerom.
Kosar je bio sjajan kvoterbek i najbolji igrač Braunsa, medjutim, povrede i batine koje je preživeo tokom svoje NFL karijere, ostavile su traga na njemu. Beličik je video da ga Kosar neće odvesti daleko, pa je 1993. godine potpisao Vinija Testaverdea, koji je sjajno krenuo kao startni kvoterbek. Medjutim, nije Beličik imao sreće u Klivlendu... Testaverde se povredio sredinom sezone, a frustrirani Kosar vratio se na teren željan osvete svom treneru. Kulminacija sukoba desila je kada je posle utakmice sa Denverom Kosar izjavio da je ignorisao jednu akciju koju mu je Beličik zadao da igra, već je u hadlu saigračima na zemlji nacrtao svoju akciju koja je rezultirala tačdaunom! Ljutiti Beličik je po hitnom postupku otpustio neposlušnog kvoterbeka, iako mu je i tada bilo jasno da kreće rat sa navijačima, a rat je bio žestok.
Kraj Beličikove ere u Klivlendu nazirao se, dok je tim ređao poraze, a pretnje smrću dolazile na kućnu adresu. Bilova deca imala su problema u školi sa drugom decom, policija je 24 sata nadzirala trenerovu kuću. Došli su momenti kada se nepokolebljivi Bil pitao da li je izabrao pravi put, da li su godine odricanja bile uzaludne, sve ono u šta se tokom života kleo i u šta je uložio sebe visilo je o tankoj niti...



Nastaviće se.


Autor: Vladimir Mladenov