11. avgusta 1919. godine nekolicina mlađanih krupajlija, sazvanih od strane Erla „kovrdžavog“ Lemboua i njegovog školskog prijatelja Džordža Kalhuna, okupilo se u neuglednoj kancelariji u staroj zgradi „Green Bay Press-Gazette“ novina, koja se nalazila u Čeri ulici u maloj varošici Grin Bej i oformili fudbalski tim. Tada to nisu mogli znati, ali to je bio početak legendarne sage o Grin Bej Pekersima...

Nekoliko nedelja ranije Lembou i Kalhun su na tu ideju došli nakon susreta na ulici i neobaveznog razgovora o utakmici koju su posmatrali u obližnjem gradiću. Nisu gubili vreme nakon tog razgovora. Prvo su nagovorili Lembouvog poslodavca – posleratnu fabriku kutija zvanu „Indian Packing Company“, gde je Erl radio kao dispečer , da finansira uniforme buduće ekipe.

Pošto je kompanija pribavila dresove i dozvolila momcima upotrebu svog sportskog terena, ekipa je u svojim prvim javnim nastupima bila poznata kao fabrički tim. Kroz ovu vezu sa fabrikom ime Pekers se samo nametnulo i dan danas su poznati pod tim nazivom iako je „Indian Packing Company“ prestala sa finansiranjem ekipe pre polovine prve sezone.

Prve sezone ekipa je odigrala deset mečeva (pobedivši u devet) protiv komšijskih ekipa iz Viskonsina i gornjeg Mičigena na terenu bez ograda i tribina i gledaoci zbog toga nisu ni cent ostavili u klupsku kasu. Ipak zbog velike uspešnosti ekipe Lembou odlučuje da 1921. g. uplati franšizu u profesionalnoj nacionalnoj fudbalskoj ligi koja je formirana godinu dana ranije. Zbog manjka prihoda pre svega od gledaoca i nekoliko otkazanih mečeva zbog lošeg vremena finansijski problemi tada već poznatog tima nisu prestali sve dok generalni menadžer „Green Bay Press-Gazette“ novina A.B. Turnbull nije dao pozamašnu pozajmicu Lembou i nagovorio lokalne biznismene da stanu iza kluba i oforme Grin Bej fudbalsku korporaciju. Ova korporacija funkcioniše i dan danas i Pekersi su jedina ekipa u sve četiri američke „mejdžor“ lige koja je celokupno u vlasništvu navijača tj. oformljena kao udruženje građana za razliku od timova u privatnom vlasništvu.

Od tih skromnih početaka, Pekersi sada uživaju status nacionalnog simbola i čvrsto drže poziciju najtrofejnije ekipe osvojivši dvanaest titula u periodu od preko devedeset godina koliko traju u američkoj profesionalnoj ligi – duže od bilo kog drugog tima.

Sa ovim ostvarenjima, pritom predstavljajući gradić od jedva stotinak hiljada stanovnika naspram timova iz multimilionskih metropola, Pekersi su osvojili srca navijača širom sveta. Borba fudbalskog Davida protiv mnogobrojnih Golijata i status tima u vlasništvu navijača očarava i privlači simpatije generacija ljubitelja ovog sporta.

Šarenolika saga o Pekersima se proteže na preko 90 godina i obuhvata uspone i padove legendarne ekipe. Počev od perioda „čeličnih momaka“ pod vođstvom Erla Lemboua kada izmene nisu postojale i igrači su ostavljali poslednji atom snage na terenu, osvojivši tri uzastopne titule od 1929. do 1931. Sreća im se ponovo osmehnula kada je u klub 1935. došao jedan od najdominantnijih odbrambenih igrača svih vremena, defanzivni end Don Hatson čijim terorisanjem protivničkih napada Pekersi stižu do novih titula 1936. 1939. i 1944. godine.

Hatsonovim penzionisanjem i Lembouvim napuštanjem ekipe nakon drugog svetskog rata Pekersi tonu u prosečnost i jedina svetla stvar su bili draftovi sredinom ’50-ih godina u kojima je ekipa dobila nekoliko budućih članova „Kuće slavnih“. Od tih momaka jedan trener je početkom ’60-ih godina prošlog veka stvorio najdominantniju ekipu u istoriji fudbala – Taj trener je bio Vins Lombardi. Pod njegovim vodjstvom Pekersi osvajaju pet titula (tri uzastopne) i zbog toga maleni gradić dobija nadimak Titletown,USA.

Ipak, odlaskom Lombardija iz Grin Beja 1967. nastupa čak tri decenije dugo odsustvo Pekersa iz vrha nacionalne fudbalske lige. Ipak za sve te godine pristalice Grin Beja su bili i ostali najodaniji navijači u zemlji. Njihov ledeni hram na severu Sjedinjenih Američkih Država, nazvan po ocu ekipe „Kovrdžavom“ Erlu, stadion Lembou Fild, na kom su odigravani mečevi i po polarnim temperaturama je rasprodat za svaki meč Pekersa još od 1960. godine a na sezonske karte se čeka i po trideset godina pa zato ne čudi što roditelji u Viskonsinu tek rođenu decu upisuju na listu za čekanje tog dragocenog parčeta papira.

I tako čekajući trenera i vođu na terenu koji će ih podsetiti na slavna vremena navijači u Grin Beju su dočekali godinu 1992. i dolazak Majka Holmgrena na mesto glavnog stratega ekipe. Prvo što je Holmgren uradio je trejd pika prve runde drafta naredne sezone za mladog, rezervnog kvoterbeka Atlanta Falkonsa za kojeg je tadašnji trener Atlante rekao da ga je koštao pika druge runde i da ga ne bi izabrao ni da draft ima 77 rundi a ne 7. Taj kvoterbek se zvao Bret Farv i prvi put je na teren u uniformi Grin Beja izašao 13. septembra 1992. g. kao zamena za povređenog startnog kvoterbeka Dona Majkovskog a već naredne nedelje je postao starter i započeo neverovatan niz dug šesnaest godina u kom je startovao svaku utakmicu. Tokom tih šesnaest godina Favr je postao rekorder u gotovo svim mogućim kategorijama osvojivši tri uzastopne titule najkorisnijeg igrača lige. Predvodio je ekipu do osam titula prvaka divizije, pet učešća u finalima konferencije i dva učešća u Superboulu. Ono što su navijači u hladnom Grin Beju čekali trideset godina ostvarilo se u sezoni 1996. kada su Pekersi u Superboulu XXXI savladali ekipu Nju Ingland Patriotsa i osvojili toliko željenu titulu. U odbrani titule naredne sezone ih je na poslednjem koraku u Superboulu XXXII zaustavila još jedna legenda NFL-a, kvoterbek Džon Elvej sa svojom ekipom Denver Bronkosa.

Godinu dana kasnije Majk Holmgren je napustio ekipu i preselio se u Sijetl a Bret Farv je proveo još punu deceniju u Grin Beju pokušavajući da osvoji novi Lombardijev trofej, nazvan upravo po legendarnom treneru Pekersa. U tome nije uspeo. Poslednju utakmicu na Lembou Fildu odigrao je 20. januara 2008 u drugoj najhladnijoj utakmici lige ikada, kada je doživeo srceparajući poraz u produžetku finala konferencije od budućih šampiona Nju Jork Džajantsa. Ubrzo potom je objavio svoj odlazak u penziju i trener Majk MekKarti, inače četrnaesti trener u istoriji Grin Beja, je objavio da će novi vođa ekipe postati Favrov đak – Aron Rodžers, mladi kvoterbek koji je čak tri godine proveo kao izmena ne odigravši ni minut. Rodžers je odmah pokazao da je mnogo toga naučio od legende za te tri godine. Iako se Farv vratio iz penzije kasnije te godine i odigrao još tri sezone ipak, nakon tog ledenog meča, nikada više nije obukao zlatno-zeleni dres Pekersa.

Iz sezone u sezonu Rodžersova zvezda sija sve jačim sjajem i ima priliku da zablista punom snagom za nekoliko dana na velelepnom stadionu u Dalasu u Superboulu XLV gde je ovaj kvoterbek doveo svoju mladu ekipu, učinivši nešto što Favr nikada nije, sa tri uzastopne plej-of pobede na gostujućim terenima. Da li će Titletown,USA dočekati svoju trinaestu titulu nakon trinaest godina čekanja videćemo u noći između nedelje i ponedeljka...