Running back- igrač sa najviše modrica po utakmici

Dok smo obrađivali ofanzivnu liniju, nekoliko puta smo naglasili da su to igrači koji trpe (uglavnom) najveće naprezanje- što i jeste tačno. Međutim, namerno sam postavio ovaj naslov (iako će on možda uplašiti neke koji razmišljaju da treniraju ovaj sport), jer ofanzivni linijaši trpe opterećenje, ali zato imaju i masu, a prostor između ofanzivnog i defanzivnog linijaša je vrlo mali (samo linija LOS-a), tako da (iako je sila vrlo jaka), ipak nije ni nalik onoj koju primi RB pri obaranju. da bi prostije objasnio ono što želim da prezentujem, poslužiću se jednim primerom: svako od nas je (makar jednom u životu) imao priliku da posmatra voz koji upravo kreće. Lokomotiva polako (ali snažno) povlači vagon po vagon, a kada svi polako krenu- može se razmišljati i o povećanju brzine same kompozicije. sa RB-om je situacija drastično različita. Njegov primer bi bio direktni sudar dva putnička automobila (koji su mnogo lakši od bilo kog vagona), ali im je brzina vrlo velika pa su i štete neuporedivo veće. Dakle, ofanzivni linijaš prima silu koja jeste velika, ali zato RB (koji se kreće velikom brzinom) biva obaran od defanzivca koji (retko kada) stoji u mestu, odnosno, i on "pikira na svoju metu" što brže. rezultat takve igre (pozicije u timu) su vrlo česte povrede koje se dugo leče, a sama "upotrebljivost" ovih igrača (odnosno dužina njihovih karijera) su relativno kratke. Zato i ne bi trebalo da čudi što posle tri- četiri sezone (koje su odigrali dobro), često u sledećim ne budu ni bleda senka iz prošlih sezona.
Usput, na kratko bih uporedio igru samih amerikanaca od ostatka sveta (obično amatera) u ovom sportu, kao i u samim razlikama u poimanju same igre. Amerikanci igraju "iz petnih žila" i čak i pogibeljno se trude da budu što bolji. Ako su amateri (srednješkolci), pokušavaju da se nametnu nekom koledž- skautu i tako (možda) obezbede mesto za studiranje (koje u americi ni malo nije jevtino, ali ako ste talentovan igrač- neće vas koštati ništa, a često ćete i kroz stipendije biti stimulisani da igrate dobro). Naravno, posle koledža dolazi i prilika da se zaigra u NFL-u, što bi donelo već poprilično veliku paru.
Sa druge strane, u Evropi (a i kod nas- što da ne uzmemo i taj primer), ovaj sport se trenira iz ljubavi. Para nema, a ako ih i ima- to je toliko sitno da se od toga ne može živeti. Veliki broj igrača ili se školuje ili je tek na početku karijere u nekom drugom poslu, pa povrede koje mogu da se dogode, u mnogome mogu da zakomplikuju život. Konkretno, dok sam vodio ekipu Obrenovca, jedan od igrača mi je prišao i rekao da ima porodicu i da radi u privatnoj firmi- za gazdu. Kada je gazda saznao kojim se on sportom bavi, otvoreno mu je nagovestio da ako se igrač povredi, ne pomišlja na bolovanje, jer će dobiti- otkaz...! Naravno, sagledavajući celu situaciju, nisam mogao da zamerim igraču, jer od američkog fudbala se ne živi, a troškovi tek formirane porodice su nešto što se ne može tek tako zanemariti.
Druga bitna razlika je to što se u Srbiji (a i u samoj Evropi) igra tako što RB pokušava da "odigra što manje bolno" odnosno da istrči na obarača koji (iako obara) ne udara preterano jako. Manja sila pri obaranju= manja mogućnost povređivanja, a to opet= manje bola posle utakmice! Amerikanci razmišljaju drugačije (a to sam čuo i imao prilike da vidim) i od trenera amerikanaca i samih igrača- amerikanaca. Njihova filozofija igre je da je on RB i da (kada primi loptu) on ima samo dva moguća rešenja: prvo da postigne poene i druga (koja je neuporedivo veća od prve)- da će biti oboren i da će tako biti označen kraj akcije. Kao što rekoh-mogućnost da se postignu poeni u odnosu na broj trčanja su- gotovo zanemarljivi, ali da budete oboreni- ogromni. I zato on (RB) ne razmišlja da li trči na jačeg ili slabijeg obarača (jer će svakako biti oboren)- već da li trči tamo gde može da osvoji što veći broj jardi!
Postoji još jedna (kod nas) usađena pogreška koja se smatra pravilom. O čemu je reč...? Ko je trkač, a ko hvatač (posebno se pitanje odnosi kada se "reklamiraju" sudijske "greške"). Po nekom nepisanom pravilu, smatramo da je svako ko nosi loptu (i osvaja teren trčanjem)- RB, a svako ko hvata upućen pas_WR! Ako malo "zavirimo" u pravila (a što kod nas to retko ljudi rade, jer smatraju da sve znaju), hvatač je igrač koji prima (hvata) pas bez obzira koju poziciju igra u ekipi. Ako je pas kompletan i hvatač nastavi da se kreće- njegov status hvatača se menja u status trkača, a onda važe sasvim druga pravila u odnosu na prekršaje koji mogu nastati iz te kretnje. Naime, poznato je da je hvatač zaštićen pri hvatanju (bez obzira da li je on stvarno u ekipi WR ili je RB), ali da ta "zaštita" prestaje onog trenutka kada on pređe u status trkača (a po pravilima, prema trkaču su dozvoljeni gotovo svi blokovi), opet- bez obzira da li je on u ekipi WR ili je RB! Dakle, pravila igre ne priznaju poziciju (kao parametar za dosuđivanje ili ne dosuđivanje prekršaja od strane sudija), već sam način igre (pas akcija ili klasično trčanje).
Ipak, da vas ne bih preterano zbunjivao, prema RB-u ću se ponašati (odnosno opisivati ga) kao na igrača koji se klasično "bavi svojim poslom", odnosno- trči!
Naravno, da neko ne pomisli da sam zaboravio, pored RB-a, često postoji još jedan igrač koji se slično "ponaša", a to je FB! Ipak, moramo napomenuti da mnoge ekipe ne koriste FB-a već im je RB jedini "nosilac igre po zemlji" a "upražnjeno mesto FB-a" obično se "popunjava" još jednim hvatačem. naravno, taj stil igre ima svojih prednosti (pri pas akcijama), ali i svojih slabosti jer se akcije trčanja "svaljuju na leđa" jednog igrača. Zato takve ekipe (koje u svojim napadačkim formacijama nemaju klasičnog FB-a) često imaju veći broj RB-ova, koje mnogo češće menjaju. Jedna američka srednja škola (zaboravio sam ime škole) ima čak RB-a za svaki daun, odnosno pokušaj, pa jedan trči u prvom, drugi u drugom, a treći u trećem pokušaju (naravno, ako se trener odluči da koristi trčanje u sva tri pokušaja). iako ovo možda deluje glupo jer svakog od tih RB-ova "sputava" da pokažu svoj pun doprinos u igri i da se (možda) nametnu intezivnije nekom skautu, to obezbeđuje i potrebno odmaranje, a i zbog samih "zahteva" pozicije- smanjuje mogućnost povređivanja. Sa druge strane, svaki od tih RB-ova to ipak koristi u tom napadu da dokažu svoju odlučnost, energičnost i agilnost u određenom trenutku.
U sledećem nastavku ćemo objasniti sistem prijema i nošenja lopte, opisaćemo "rupe" za trčanje (kao i samo trčanje), ali i obaveze RB-a pri pas akcijama, odnosno pas- protekciju!



Autor:
Dragan Djakiv