Napad u američkom fudbalu (prvi deo)

Već smo obrađivali nekoliko puta neke od segmenata igre I pominjali smo da jedna ekipa američkog fudbala obično ima tri segmenta (tima). To su odbrana, napad I speciojalni timovi I da ti “delovi” ekipe (uglavnom) imaju neke svoje igrače, koji igraju određene pozicije. Pri formiranju jednog kluba, potrebno je znati da igrači (u kratkom vremenskom roku) imaju velika naprezanja, pa nije mnogo pametno da se koriste u više timova (napad, odbrana, specijalni timovi), jer zamor čini svoje, pa igrač ne može (sve I da se ne znam kako trudi) da u svakom momentu pruži svoj maksimum. Zato je preporučljivo (mada se mnogi manji klubovi toga ne pridržavaju) da ako je potrebno, igrač igra u dva tima, ali nikako I u napadu I u odbrani, već u jednom u ta dva tima I eventualno- u specijalnom timu. Naravno, najbolja kombinacija bi bila da irgač igra samo jednu poziciju.
Istorija ovog sporta (koji je nastao na osnovu engleskog ragbija), počinje još krajem 19 veka, ali iako drugačiji po nazivu, nije se mnogo razlikovao od sporta iz koga je nastao. Naravno, posle izvesnog vremena, postao je monoton kako za igrače, tako I za publiku. Istoriski pomak doživeo je 1911.godine, kada je (moram to naglasiti) u napadu izvršen sitan (ali tek kasnije se videlo koliko je to u stvari krupan) pomak, a to je što je omogućeno (pored već dozvoljenog pasa u nazad) irgačima napada I JEDAN pas u napred. Da bi shvatili kolika je veličina te “sitne izmene” zamislite jednog igrača koji nosi loptu I rulju ostalih (njegovih saigrača) koji ga okružuju I brane ga dok on trči. Sada, posle promene, trčanje, kao način napredovanja I dalje postoji, ali igrači napada se postavljaju I (posle snepa) kreću I da prime pas, pa više to ne liči na buljuk koji samo brani igrača- nosača lopte, već se neki od igrača I trčanje, zavlače u prostor koji kontroliše odbrana. Dakle, odmah smo dobili akciju, dinamiku I takva igra više ne samo da nije dosadna- već postaje I zanimljiva I sve gledanija. Broj poena na utakmicama postaje sve veći I veći, a odbranama (realno) sve teže I teže da se zaštite.
Međutim, nemojte pomisliti da jednom promenom možete da postignete perfekciju. Rešili ste trenutno) problem uvođenjem pasa u napred, ali ste stvorili drugi- ekipa u odbrani gotovo da ne može da se odbrani… Naravno, to takođe počinje da “smeta” jer imate neravnopravan odnos snaga na terenu, što ponovo dovodi do monotonije.
Da bi se igra izbalansirala I napad ne bi bio previše inferioran u odnosu na odbranu- uvedene su nove izmene pravila. Naime, igračima napada (baš zbog toga što imaju mogućnost da se odluče za dva stila igre) uvedene su I neka ograničenja. I kako to mnogi treneri znaju da kažu: napad zna kada se kreće sa igrom I na koji način, a odbrana to ne zna. Zato napad MORA da ispoštuje neka pravila, a odbrana to ne mora, odnosno- za odbranu ta pravila ne važe.
Da ne bismo kasnije objašnjavali, odmah ćemo pomenuti I ta ograničenja, odnosno uslove pod kojima napad može da krene u akciju, a da ne rizikuje prekršaj.
Uslov br 1: Sedam igrača na LOS-u.
Bilo da je akcija zamišljena kao akcija trčanja Ili pas igre, ovaj uslov je nepromenjiv. Naravno, niko striktno ne kaže da li to moraju da budu igrači ispred ili pored QB-a (kasnije ćemo govoriti o pozicijama igrača, pa će vam I ovaj termin biti mnogo jasniji), ali da MORA da ih bude sedam- mora (može I više, ali ovo je minimum)! Ipak, neke stvari ne moraju baš striktno da se kažu, ali sneper treba da je ispred QB-a (jer treba da mu doda loptu I tako označi početak same akcije), dok ostalih šest može biti raspoređeno na različite načine. Ipak, retko ko, a I vrlo retko kada se trener odlučuje da ispred svog QB-a ne postave najmanje pet igrača koji će ga braniti I omogućiti QB-u dovoljno vremena da uruči loptu (trčanje) ili da baci loptu (pas).
Uslov br. 2: Kretanje igrača neposredno I za vreme izvođenja snepa
Da bi napad bio pravilno izveden, potrebno je da igrači budu mirni najmanje jednu sekundu pre nego što se lopta izvede. Ipak, ne moraju da budu mirni baš svi, odnosno, dozvoljeno je da jedan igrač trči paralelno da LOS-om (I tako pravi konfuziju odbrani), ali I taj jedan- to mora da izvede na tačno utvrđen način. Naime, ako je igrač koji će trčati za vreme snepa, na samom LOS-u, pre nego što krene u samo trčanje, mora da se vrati unazad (u bekfild) najmanje jedan korak, da zastane tako što će mu obe noge biti na zemlji, izvrši okret u željenu stranu I tek tada potrči (moušn). U slučaju da on krene u takvu radnju pre nego što su se drugi potpuno smirili (makar to bio damo još jedan igrač), igrač koji se kreće- pravi prekršaj koji sudije vrlo lako vide I (naravno) odmah kažnjavaju. Da ne bi bilo zabune, I igrač koji nije na LOS-u- može da krene u moušn, ali I tu postoji pravilo da SAMO on može da se kreće (odnosno- svi ostali su mirni).
Uslov br. 3: Podesni I nepodesni hvatači:
Podesnost igrača za hvatanje je pravilo koje ograničava napadu mogućnost da igra samo pasovima I prema svim igračima, pa tako ostvari prednost a da nije ni krenuo u realizaciju akcije. Odbrana tako u stvari “ne mora da se boji” svih igrača da će hvatati loptu, već samo pojedinih. Ali, kako da znamo koji su to igrači, je pitanje koje se odmah nameće samo po sebi. Igrači koji stoje u OL na samom LOS-u, po definiciji su NEPODESNI hvatači. Njima je zabranjen bilo kakav kontakt sa loptom posle izvođenja snepa (iako je sneperu dozvoljeno da loptu izvede- snepuje), ako je lopta bačena unapred, pa makar da je bio I sasvim slučajan( lopta pogodila igrača OL u leđa ili u kacigu ali u zadnjem delu- igrač je nije ni video). Ma koliko to delovalo čudno (igrač OL-a nije ni znao da lopta ide njemu), ipak je to prekršaj I sudije će ga tako I tretirati.
Postoje li igrači OL koji mogu da hvataju pas..? DA, to je TE, igrač koji (iako stoji na LOS-u I pomaže OL-ima, može da hvata pas, ali samo ako je na toj strani POSLEDNJI igrač u nizu I ako je (sa te strane) poslednji na LOS-u. Da bi bilo jasnije, zamislite TE koji stoji u liniji sa celom OL, ali zato krilni hvatač (WR) sa te strane- stoji jedan korak iza LOS-a (bekfild). U slučaju da je TE povučen jedan korak nazad, automatski postaje podesan hvatač, pa WR (koji je na njegovoj strani) može (odnosno- MORA) da bude na LOS-u.
Ovo polako postaje komplikovano. Pravilo sedam igrača na LOS-u…podesni I nepodesni hvataćoi, pa kako da napavimo formaciju I da krenemo u igru (napad)? Prosto (iako na trenutak ne deluje tako): OL ima pet igrača koji stoje ispred QB-a (nepodesni hvatači, ali su na LOS-u), potrebno je da nađemo još dva. Imamo dva krilna napadača (levo I desno od OL-a) koji su podesni hvatači I jednog TE koji (ako ga WR sa njegove strane “prati” može biti I nepodesan, ali I podesan hvatač. Dakle, ispoštovali smo pravilo br. 1 o sedam igrača na LOS-u, a imamo tri igrača koji mogu da hvataju loptu. Potrebno je samo da odradimo kombinaciju da li će to biti oba krilna hvatača na LOS-u I TE u bekfildu, ili ćemo I TE staviti na LOS, ali će zato krilni hvatač sa njegove strane biti- korak nazad!
Ovde treba dodati još samo jednu sitnicu (kako ne bi bilo zabune): svi igrači u bekfildu (znači nisu na LOS-u), autimatski su podesni hvatači, a to u stvari znači da (ako pravilno postavite igrače) potencionalnih hvatača imate- sedam (računajući I QB-a koji takođe može biti hvatač)!

Autor:
Dragan Djakiv (klodovik)